Od Golog otoka i dalje podilazi jeza: Evo kako danas izgleda komunistički logor poznat po okrutnosti i mučenju "Bili smo okruženi morem, a žedni do ludila"
Dodajte Kurir u vaš Google izborPre više od 77 godina, tačnije 9. jula 1949. godina, prva grupa političkih izgnanika komunističke Jugoslavije iskrcana je na Goli otok. Ovo ostrvo u Velebitskom kanalu je od 1949. do 1956. služilo kao koncetracioni logor, a onda i kao običan zatvor.
Vekovima nenaseljen, onda su tek povremeno stizali stanovnici iz okolnih područja kako bi pustili svoje ovce na ispašu. Goli otok 1949. godine, po nalogu rukovodstva Komunističke partije i države, bio je pretvoren u surovi koncentracioni logor za političke zatvorenike.
Pogledajte u galeriji kako Goli otok danas izgleda:
Naime, posle razlaza Tita i Staljina i izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa 1948. godine, dolazi do obračuna sa pristalicama staljinizma u Jugoslaviji. Oko 12% same KPJ je stalo na stranu sovjeta, pa je oko 16.000 ljudi uhapšeno i poslato u radne logore, uglavnom na Goli otok, gde su uglavnom zatvarani muškarci, i na Sveti Grgur, gde se nalazio ženski logor. Ukupno je oko 172.000 ljudi uhapšeno u Jugoslaviji od 1948. do 1952. godine.
Prvobitno su na Goli otok bili zatvarani politički neistomišljenici, a posle i oni koji su počinili krivična dela, drugi politički zatvorenici, a ponekad i maloletni delinkventi.
Poznat je po okrutnim kaznenim uslovima, mučenju i prisilnom radu. Logoraši su često umirali usled posledica prebijanja i mučenja. Procenjuje se da je kroz logor prošlo od 17.000 do 32.000 zatvorenika, a broj ubijenih i umrlih nikada nije tačno utvrđen. Najjaktivnija faza logora, s najbrutalnijim metodama, bila je od 1949. do 1956, nakon čega je transformiran u običan zatvor.
Goli otok je bio u nadležnosti Udbe, a time i neposredno Aleksandra Rankovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, i njegovog zamenika Jova Kapičića. Represija protiv zatvorenika u logoru bila je velika. Tokom izdržavanja kazne obavljali su najteže fizičke poslove - radili su u kamenolomu, leti na temperaturi do 40 stepeni, a zimi po jakim burama. Preko 90% uhapšenih je u zatvor došlo bez sudskog procesa, po partijskoj kazni, bez presude i određene dužine kazne.
Budući da su zatvorenici viđeni kao ideološki protivnici, njih su, u klasičnom staljinističkom stilu, pokušali da "prevaspitaju". Vlastima nije bilo važno samo da ih kazne zatvorom, već su hteli da ih nateraju da drugačije razmišljaju. Zbog toga su bili izlagani ne samo teškom fizičkom radu, već je deo redovne prakse bilo šikaniranje i ponižavanje: zatvorenici su morali da kažnjavaju druge zatvorenike ili da ih izdaju zatvorskim vlastima.
Novodno partijski vrh, prema rečima Milovana Đilasa, nije bio upoznat sa užasnim stanjem na Golom otoku, pa ni sam Ranković, koji je posle zastrašujućeg izveštaja kojeg je dobio od Dobrice Ćosića, posle njegove posete Golom otoku 1951. godine, odlučio da i sam poseti zatvor. Posetio ga je avgusta 1951. i potom je naredio da se stanje u zatvoru popravi. Đilas je ispričao da se Leka vratio potresen i oduševljen dočekom logoraša: "Drugovi koji su uvideli - mora se menjati stav prema njima…”
Po zvaničnim podacima, nacionalna pripadnost najvećeg broja zatvorenika je bila srpska - njih 44% dolazilo je iz Srbije, a 21,5%. iz Crne Gore, gde je vladalo prorusko raspoloženje, na šta je uticala dugogodišnja istorijska povezanost Crne Gore i Rusije.
Za vreme postojanja logora, ali i godinama kasnije, Goli otok je bila neka vrsta tabu-teme u Jugoslaviji. Logoraši koji su bili puštani na slobodu su potpisivali "Obavezu" da o svojim iskustvima neće govoriti, a za vlast su ostali sumnjiva lica koje je trebalo imati na oku. Sumnjive su bile i njihove porodice, svako je imao dosije koji im je na različite načine otežavao život u Jugoslaviji. Često su bili žigosani u društvu, niko sa njima nije smeo javno da se druži i sastaje i teško su dobijali bilo kakav posao. Na članove porodice se vršio pritisak da ih se odreknu, a na bračne drugove da se razvedu.
„Bio sam siguran da neću moći da preživim zbog stvari koje sam video i koje sam pretrpeo. Mislio sam da to nije moguće za bilo kog čoveka. Ali nisam bio u pravu. Ljudi su otporniji nego što se čine. Tračak nade pojavio se svaki put kada bih video da neko napušta otok“, piše nekadašnji zatvorenik Josip Zoretić u svojoj knjizi „Goli otok – Pakao u Jadranu“.
„Ova je knjiga svedočanstvo zlodela počinjenih na ovom ostrvu. Ostrvo bez pitke vode, trave i bilo kakve vegetacije. Sve što je postojalo bio je goli kamen, specijalna policija, zimi bura - nepredvidiv hladan severoistočni vetar koji duva s kopna na more u naletima do 120 kilometara na sat - i na vrućini koja se leti penje na 40 stepeni Celzija“, slikovito je opisao autor u kakvim su uslovima živeli zatvorenici, a među njima i on.
Neki od najpoznatijih zatvorenika na Golom otoku bili su književnik i akademik Dragoslav Mihailović, pevač Šaban Bajramović, političar Dragoljub Mićunović, glumac Vlasta Velisavljević koji je 1950. godine bio uhapšen zbog navodnih kontrarevolucionarnih aktivnosti.
"Neću zaboraviti tu čuvenu ćeliju 17a na Banjici iz koje su me poslali na Goli otok. Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš. Delio sam je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i izjasnio se za Sovjetski Savez", ispričao je Vlasta u jednom intervjuu.
Ljudi su na Golom otoku često završavali i zbog najmanje sumnje u odanost partiji i Titu. Tako je novinarka lista "Politika" Ženi Lebl završila u logoru nakon što je ispričala vic o Josipu Brozu Titu.
"Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je uzgojila belu ljubičicu od 100 kilograma, aludirajući na pesmu 'Druže Tito, ljubičice bijela, tebe voli omladina cijela'. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, govorila protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kog je čula sporni fazon. Odvode je u zatvor UDB Glavnjača, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur i Goli otok. U dve i po godine zatvora, gde je bila od aprila 1949. do oktobra 1951, od nje su tražili da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara", stoji u tekstu o Lebl objavljenom u Politici u julu 2013. godine.
Kada se Jugoslavija raspala, Ženi Lebl objavila je knjigu "Ljubičica bela", koja je u Izraelu postala bestseler. Opisivala je strašna iskustva u zatvorima, a najpotresnije je bilo iskustvo s Golog otoka. Mnogi do tada uopšte nisu znali da je na Golom otoku bilo i žena.
"Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem, a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja. Tada naučite da kamen ima žile kucavice i gde treba da ga rastvorite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu", pisala je."Devojke su pretvarane u starice, otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi jer su postale narodni neprijatelji", svedočila je Lebl.
Bonus video: Završio u logoru kao dete pa ga spasila ljubavnica nemačkog oficira